Kako postati olimpijski sportista?

U toku su najnovije Olimpijske igre u Tokiju koje će predstavljati, mimo svih specifičnosti i odstupanja od regularnih verzija, vrhunac karije mnogih sportista iz zemalja širom sveta.

 

Iako anatomski i fiziološki faktori igraju važnu ulogu u razvoju vrhunskog sportiste, postoje i druge ključne komponente neophodne za postizanje takvih uspeha.

 

Pa na koji način neko postane olimpijac? Naporan rad i posvećenost su samo deo formule.

 

Nisu retki slučajevi kada treneri, roditelji i sportisti veruju da je specijalizacija za neki sport upravo taj tajni sastojak za postajanje sportistom svetske klase, pogotovo kad imamo ispred sebe uspeh našeg Novaka Đokovića koji se istakao u svom sportu već u ranom uzrastu. Međutim, istraživanja koja se bave elitnim sportistima sugerišu da su oni poput Đokovića ustvari izuzeci.

 

Poput verovanja da je rani izbor put do uspeha, popularnost pravila od 10.000 sati dovela je do uverenja da se mora steći određena numerička vrednost vremena kako bi se postalo stručnjakom. 

 

Pravilo 10k sati

 

Pravilo 10.000 sati je zabluda koja je izvučena iz konteksta zanemarujući najznačajnije nalaze istraživanja švedskog psihologa Andersa Eriksona. U toj osnovnoj studiji o razvoju stručnosti za muzičare, Erikson i kolege otkrili su da je talenat rezultat “namerne prakse” koja se dogodila tokom 10 godina ili približno 10.000 sati za neke pojedince. Studija je navela da koncept namerne prakse važnija od bilo kog magičnog broja.

 

Namerna praksa je visoko struktuirana aktivnost koja zahteva intenzivan napor i nije suštinski prijatna. Ne radi se o treningu i satima i satima vežbanja. Umesto toga radi se o tome da budete uronjeni u trenutnu akciju sa krajnjim ciljem da poboljšate učinak. Zapravo, sticanje stručnosti postignuto je sa samo 4.000 sati namerne prakse. 

 

Značaj igre

 

Čini se da muzičari, sportisti i ostali iz drugih oblasti koji teže izvrsnosti dele potrebu za namernom praksom. Međutim, sport takođe zahteva jedinstveni element namerne igre – verovatno jednako važan kao i namerna praksa. 

 

Namerna igra suštinski motiviše nestruktuiranu igru u sportu, stvorenu da pruži visok stepen uživanja. Primer su recimo deca koja igraju “oko sveta” – ubacivanje lopte u koš duž celog reketa, nakon košarkaškog treninga radi zabave. 

 

Stvarne blagodeti namerne igre zapravo se shvataju kasnije u razvoju sportista. Namerna igra pruža širinu kognitivnih i motoričkih iskustava, istovremeno podržavajući kasnije uključivanje sportista u namerne vežbe. Najvažnije da je zabavno i da deca uživaju u sportu i najčešći razlog zbog čega mladi odustaju od sporta je taj što im više nije zabavan. To zapravo znači da je često uzrok odustajanja mladih od sporta taj što su ih roditelji primoravali da se specijalizuju u ranom dobu.

 

Specifičan sport vs više sportova

 

Postoji mit da učešće u različitim sportovima nije korisno u unapređivanju sposobnosti sportista. Baveći se raznim disciplinama, sportisti su u stanju da razviju širinu veština koje se mogu preneti i na njihov eventualno primarni sport. U stvari, istraživači su otkrili da su vrhunski sportisti manje vremena pre 15. godine trošili na svoj primarni sport u poređenju sa svojim manje uspešnim kolegama. 

 

Sportski istraživači koriste nešto što se naziva razvojnim modelom sportskog učešća za proučavanje vrhunskih sportista. Model pokazuje da raznoliko sportsko poreklo ne ometa performanse. 

 

Sportisti koji razvijaju veštine u jednom sportu su u stanju da te veštine prenesu u drugi naizgled drugačiji sport i da beneficiraju. Na primer, dete koje je igralo fudbal možda je razvilo veštinu čitanja terena za igru. Ova veština je takođe prenosiva na primer na košarku gde je takođe neophodan pregled terena i igre. 

 

U početnoj fazi, sportisti se upoznaju sa raznim sportovima sa fokusom na zabavu i namernu igru. U svojoj tinejdžerskoj dobi, oni se specijalizuju i smanjuju bavljenje mnogobrojnim sportovima. U ovoj fazi element zabave je i dalje važan, ali se uvode i namerni napori. Kako sportisti napreduju u godininama (15 i više) oni ulaze u investicionu dob i počinje fokus na primaran sport. Ovde namerna praksa igra veću ulogu kao i uloga namernih lekcija. 

 

Iako ovaj model nije namenjen univerzalnom pristupu razvoju sportske stručnosti, on svakako daje okvir za prepoznavanje integralne uloge namerne igre, namerne prakse i diverzifikacije u sportskoj igri. 

 

Vredi napomenuti da su i ostali faktori poput rođenja i veličine grada takođe povezani sa predviđanjem vrhunskog razvoja sportista. Ovi slučajevi ističu ulogu koju okolina igra u razvoju sportista. 

 

Sreća?

 

Put do postajanja olimpijcem zahteva mešavinu važnih sastojaka koji se mogu razlikovati u zavisnosti od sporta i pojedinačnog sportiste. Na kraju, za mnoge put prolazi kroz namernu igru, bavljenje različitim disciplinama, razvijen zalaganjem namerne prakse i ojačan podrškom, resursima, motivacijom i trudom. 

 

Što je najvažnije, u sportovima u kojima se vrhunski učinak očekuje nakon sazrevanja, rana sportska specijalizacija nije odgovor na to kako postati vrhunski sportista.

 

FitPass nudi mogućnost treniranja preko 70 disciplina, a mnogi sportski objekti su namenjeni i deci, tako da možete ustupiti svoju članarinu detetu do 14 godina i proveriti do narednih Olimpijskih igara u kom sportskom pravcu i vaše dete može da se razvija.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *